Kada razumemo šta gubitak znači za dete, možemo se pomeriti od pitanja „Kako da naučim dete da gubi?“ ka podržavajućoj perspektivi: „Šta je detetu potrebno da nauči i razvije kako bi moglo da podnese gubitak?“
Šta da radi sa tim osećanjem“

Da li je detetu potrebno da usvoji dozvole:
„Mogu da pobedim.“
„Mogu da izgubim i da pokušam ponovo.“
„Mogu da učim.“
„Mogu da uživam u igri čak i kada ne pobedim.“

Ponašanje deteta posmatramo kao informaciju o razvojnom zadatku. Učimo ga da može da bude razočarano, da izgubi, da ne bude najbolje i da i dalje ostane sigurno u sebi, povezano sa drugima i da pokuša ponovo.

„Ima osam godina, a plače za svaku sitnicu.“
„Kada mu nešto nije po volji, počne da plače i buni se.“
„Čim mu kažemo ne, kreće plač. Da li  manipuliše?“

Ovo  pitanja mi roditelji često postavljaju kada im je teško da razumeju intenzivne emocionalne reakcije deteta.
Između „dete često plače“ i „dete je emocionalno nezrelo“ ne možemo staviti znak jednakosti. Isto važi i za zaključak da dete „manipuliše“.
Da bismo razumeli ponašanje osmogodišnjaka, potrebno je pogledati šta se nalazi iza plača, koja je njegova funkcija i kako dete inače funkcioniše sa emocijama, frustracijom, granicama i odnosima.

Emocionalna zrelost nije odsustvo plača.

Emocionalna zrelost ne znači da dete nema jake emocije.

Osmogodišnjak može biti tužan, razočaran, ljut, uplašen ili frustriran i zbog toga zaplakati.

Istražila bih na proceni:

Šta dete može da uradi sa tom emocijom?

Može li da je prepozna?

Može li uz pomoć odraslog, da razume šta mu se dogodilo?

Može li da se postepeno smiri i da nakon toga  razgovara?

Da li može li da prihvati granicu i kada mu se ne dopada?

Može li da pronađe drugo rešenje?
Da li može li da se vrati igri, učenju i svakodnevnom funkcionisanju?

To su važni pokazatelji emocionalnog razvoja. Posmatrala bih širu sliku emocionalnog i socijalnog funkcionisanja deteta.

1. Prepoznavanje emocija

Da li dete može da prepozna šta oseća?

Da li ume da razlikuje tugu, ljutnju, strah, razočaranje, stid i frustraciju?

2. Razumevanje šta pokreće emociju

Da li može da poveže događaj i svoju reakciju?

Na primer:

„Naljutio sam se zato što sam izgubio.“

„Tužan sam zato što mama nije dozvolila.“

„Uplašio sam se da ću pogrešiti.“

Ova sposobnost se tokom školskog uzrasta razvija i postaje sve složenija.

3. Regulacija emocija

Da li je detetu potrebna pomoć odraslog?

Koliko dugo traje reakcija?

Da li se intenzitet postepeno smanjuje?

Da li nakon toga može ponovo da razmišlja i razgovara?

4. Tolerancija frustracije

Kako dete reaguje kada nešto nije po njegovom?

Kako podnosi gubitak, čekanje, grešku, neuspeh ili odlaganje želje?

Da li može da kaže:

„Nervozan sam jer nisam uspeo“

umesto da svaki put potpuno odustane, eksplodira ili pređe u bespomoćnost?

5. Fleksibilnost

Može li dete da prihvati drugačiji ishod od onoga koji je želelo?

Može li da pronađe alternativu?

Može li da promeni plan?

6. Regulacija ponašanja

Dete može biti veoma ljuto.

Može plakati.

Može biti razočarano.

I istovremeno učiti da ne udara, ne vređa, ne uništava stvari i ne ugrožava druge.

Cilj nije kontrolisati emociju, već razvijati sposobnost da dete reguliše svoje ponašanje dok emocija postoji.

7. Oporavak nakon emocionalne reakcije

Jedan od važnih pokazatelja je upravo ono što se događa posle plača ili bunta.

Da li dete može da se smiri?

Da li može da prihvati kontakt?

Da li može da razgovara o onome što se dogodilo?

Da li može da popravi odnos?

Da li sledeći put može da upotrebi neki drugačiji način?

Roditelji često koriste reč „manipulacija“ kada primete obrazac:

dete zaplače, roditelj popusti, dete dobije ono što želi.

Kada se takav obrazac ponavlja, dete  može naučiti da je određeno ponašanje efikasan način da utiče na reakciju odraslog.

To ne znači da treba dete označiti kao „manipulativno“.

Korisnije je govoriti o naučenom obrascu ponašanja i njegovoj funkciji.

Zato bih istražila:

Šta dete dobija nakon plača?

Da li dobija pažnju?

Utehu?

Pomoć?

Odlaganje zadatka?

Promenu odluke roditelja?

Izbegavanje neprijatne situacije?

Da li roditelj svaki put odustane od granice?

Ponašanje koje ima određenu posledicu ima veću verovatnoću da se ponovi.

Važno je i obrnuto: dete ne mora svesno da planira da „manipuliše“ roditeljem da bi ponašanje imalo tu funkciju.

Zato je korisno pitati:

„Čemu ovo ponašanje služi?“

Plač može imati različite funkcije.

Isti oblik ponašanja može imati potpuno drugačije značenje kod različite dece.

Dete može plakati zbog:

tuge,

razočaranja,

frustracije,

straha,

anksioznosti,

osećaja nepravde,

stida,

osećaja neuspeha,

potrebe za bliskošću,

preplavljenosti,

teškoće da verbalizuje potrebu,

izbegavanja neprijatnog zahteva,

naučenog obrasca kojim dobija određenu reakciju odraslih.

Potrebna je procena emocionalnog razvoja.

Može li dete da plače i da uči da izrazi emocije na drugačiji način?

Detetu je potrebna dozvola da izrazi emocije na funkcionalan način, kao  i granica.

Poruka može da glasi:

„Možeš da plačeš. Vidim da ti je teško. Tu sam. I ono što smo se dogovorili i dalje važi.“

Ovo je drugačije od:

„Prestani odmah da plačeš.“

Ali i od:

„Dobro, samo nemoj da plačeš, dobićeš ono što želiš.“

U prvom slučaju dete može naučiti da su njegove emocije neprihvatljive.

U drugom može naučiti da je intenzitet emocije način da se granica promeni.

Treća mogućnost je:

prihvatiti emociju, a zadržati granicu.


Dete tako dobija dve važne poruke:

„Moje emocije su prihvaćene.“

i

„Moje emocije ne određuju sva pravila.“

To je važan deo razvoja emocionalne regulacije.

Kada su reakcije veoma intenzivne, učestale i dugotrajne, kada dete teško uspeva da se umiri nakon uznemirenosti, kada teško podnosi razvojno očekivane frustracije i granice, kada postoje značajne teškoće u odnosima sa vršnjacima, školi ili porodici, kada se isti obrazac pojavljuje u različitim sredinama , tada je važno pogledati širi kontekst, a ne samo ponašanje koje roditelju trenutno najviše smeta, uz procenu stručnog lica.

U proceni se mogu koristiti razgovor sa roditeljima i detetom, razvojna anamneza, posmatranje deteta, informacije iz škole i, kada je indikovana, standardizovana procena emocionalne regulacije.

Istražila bih na proceni:
„Šta se događa između deteta i odraslog kada dete zaplače?“

Iz perspektive emocionalne pismenosti važno je pomoći detetu da prepozna, razume i izrazi ono što oseća.

Iz razvojne perspektive važno je imati na umu da osmogodišnjak još razvija kapacitete koji će kasnije postati stabilniji.

Takođe, razumeti da dete koje je preplavljeno ne može uvek odmah da koristi sve ono što kognitivno zna.

Procenila bih kontekst:

Šta je prethodilo plaču?

Šta je dete osećalo?

Šta pokušava da saopšti?

Šta se dešava nakon plača?

Kako roditelji reaguju?

Da li se granica svaki put promeni?

Da li dete ima druge načine da traži pomoć?

Koliko mu je potrebno da se umiri?

Da li može da razgovara kada se smiri?

Kako funkcioniše u školi i sa vršnjacima?

Da li je ovo izolovan obrazac ili se pojavljuje u različitim situacijama?

Ova pitanja daju mnogo više informacija od etikete „nezreo“ ili „manipulativan“.

Emocionalna zrelost nije dete koje ne plače

Jedna od najvažnijih poruka:

Emocionalno zrelo dete nije dete koje nema jake emocije.

To je dete koje postepeno razvija sposobnost da oseća, prepozna, izrazi, reguliše emocije, prihvati podršku, umiri se i pronađe funkcionalniji način da odgovori.

Pitanje uticaja influensera na decu  je povezano sa razvojem kritičkog mišljenja, uključenim roditeljstvom i doživljajem pripadnosti porodici.
Kada roditelji podstiču kritičko promišljanje, aktivno su uključeni u  izbor kvalitetnih sadržaja i aktivnosti, kada su emocije deteta prepoznate, prihvaćene i validirane, kada mu je omogućen prostor za autentično izražavanje sebe, kada u porodici postoji atmosfera prihvatanja i pripadnosti, smanjuje se mogućnost uticaja influensera.

Uticaj YouTubera na decu ne posmatramo  izolovano, već kroz sliku razvoja deteta, relacije privrženosti, emocionalne regulacije, identiteta i socijalnog konteksta. YouTuberi nisu uzrok problema sami po sebi, već pojačivači postojećih razvojnih i relacijskih obrazaca.

Ukoliko je roditeljski stil zahtevan (a nedostaje validacija emocija), ili neuključen i popustljiv (gde nema jasnih zaštitnih granica), dete može tražiti prihvatanje “spolja”.
Influenseri tada mogu postati zamena za emocionalnu dostupnost roditelja.

Koji su rizici ukoliko roditelji ne postave zaštitne granice u pogledu sadržaja koje dete prati?

Deca koja previše vremena provode uz influensere često razvijaju spoljašnji lokus vrednovanja – osećaj da vrede onoliko koliko su viđena, lajkovana ili popularna. Snimanje sebe može postati pokušaj da se dobije kontakt, potvrda i prihvatanje koje možda nedostaje u realnim odnosima. Problem može nastati kada dete ne razvije jasnu sliku o sebi već se oblikuje prema očekivanjima publike.

Deci se često serviraju poruke:
„Vrediš ako si zanimljiv“
„Uspeh dolazi brzo i bez napora“

Takođe, previše takvog sadržaja može dovesti do doživljaja pseudo-intimnosti, gde dete oseća bliskost bez stvarnog odnosa. Ako dete nema dovoljno sigurnih odnosa u realnom svetu, ova vrsta „veze“ može postati dominantna.
Deca imaju osnovne relacione potrebe da budu viđena, prihvaćena i da pripadaju. YouTuberi često zadovoljavaju simbolički deo tih potreba, bez stvarne recipročne relacije. To može stvoriti iluziju bliskosti bez emocionalne sigurnosti, što dugoročno može produbiti osećaj usamljenosti.

YouTube sistem funkcioniše kao snažan mehanizam pozitivne i negativne pažnje  (lajkovi, komentari).
Deca uče da se samopoštovanje gradi spolja, a ne iznutra. Snimanje može postati način da se dobije potvrda: „Postojim jer me gledaju.“

Uticaj zavisi od razvojnog stadijuma, porodičnog konteksta i emocionalne regulacije deteta. Pre razvoja apstraktnog mišljenja, deca su sugestibilna, i bez podrške odraslih, mogu nekritički usvajati vrednosti, obrasce ponašanja i nerealne ideale uspeha, izgleda i popularnosti. Važno je kod dece razvijati mentalizaciju, stvarati sigurnu privrženost i podsticati medijsku pismenost.

1.Mentalizacija je sposobnost deteta da razume sopstvene i tuđe misli, emocije i namere.
Kod dece sa slabije razvijenom mentalizacijom, YouTuberi se doživljavaju doslovno i nekritički. Može se razviti zavisnost od spoljašnje validacije i osećaj praznine kada nema pažnje.
Dete ne prepoznaje da je sadržaj:
– selektovan
– montiran
– komercijalno motivisan.

Razvijena mentalizacija omogućava detetu da kaže: „Ovo je nečija uloga, ne stvarni život.“

2.Deca sa sigurnom privrženošću imaju osećaj da su viđena, vredna i prihvaćena i mogu pogledati sadržaje bez  identifikovanja. Kada postoji nesigurna privrženost,  YouTuberi mogu postati zamenski objekti, izvor potvrde i model za identifikaciju.
Neka deca  se mogu vezati za „publiku“ jer ne doživljavaju stabilnu emocionalnu dostupnost roditelja.

3. Medijska pismenost omogućava detetu da razume ko pravi sadržaj, sa kojom namerom i koje vrednosti promoviše
Pomaže deci da razlikuju stvarnost od virtuelnog.
Bez ove veštine, dete može internalizovati poruke influensera kao univerzalne istine o uspehu, popularnosti i sreći. Roditelji  imaju ključnu ulogu u razvoju medijske pismenosti.

Važan zaštitni faktor nije zabrana YouTube-a, već roditelj koji validira dečje emocije i postavlja zaštitne granice bez postiđivanja.
Takvi postupci roditelja pomažu detetu da digitalni svet integriše u život, umesto da ga koristi kao zamenu za odnos.

U situaciji kada mlađe dete udari starijeg brata ili sestru, u nekim porodicama – roditelji mogu reagovati na način da prebacuju odgovornost za vaspitanje mlađeg deteta, na starije dete.
Ponekad to može biti nesvestan proces.
Neki roditelji su pod uplivom predrasude da su deca još uvek mala i da je prerano da postave granice.

Tada se često mogu čuti rečenice:
‘Tvoja mlađa sestra je samo želela tvoju pažnju.’
‘Posveti joj više vremena i neće te udarati.’
‘On je samo želeo tvoj zagrljaj.’

Nekada su roditelji  uvereni da će time razviti empatiju kod starijeg deteta, dok propuštaju da postave granice mlađem detetu – što može dovesti do normalizacije agresije. Takođe, time se može podsticati rivalitet između dece.

Paradoks je da u ovom slučaju – pozivanjem starijeg deteta da razume agresiju mlađeg deteta, mi zahtevamo od njega da pokaže nešto, što mu nismo ‘dali’. Nismo modelovali empatiju time što bismo, na primer: proverili kako se starije dete oseća, postavili zaštitne granice i učili mlađe dete emocionalnoj regulaciji.

Takođe, postoje i roditelji koji razmišljaju na sledeći način:

🤍Starije dete nije treći roditelj.
🤍Roditelji su odgovorni za vaspitanje dece.
🤍Agresija nije funkcionalan način traženja pažnje.
🤍Nasiljem se ne pokazuje ljubav.
🤍Postavljanje zaštitnih granica je značajno za zdrav razvoj dece.
🤍Normalizacijom agresije mogu se razviti obrasci ponašanja, koji imaju u središtu uverenje da je u redu trpeti agresiju od bliskih osoba.
🤍Bez zdravih granica, kod mlađeg deteta može doći do instrumentalizacije agresije, kao naučenog sredstva kojim se postiže neki cilj.
🤍Starije dete može percipirati da se mlađe dete favorizuje. Posledično, u zavisnosti od roditeljskih stilova i konteksta odrastanja, deca mogu razviti razlicite odbrane. Od povlačenja, doživljaja da ono misle i osećaju nije važno, do gubitka osećaja pripadnosti.

Neka ovaj tekst bude mali doprinos podizanju svesti o tome da se zaštitne granice postavljaju pre, tokom i nakon pojave agresivnih reakcija.

Aleksandra Jovanović

Psiholog

Odrasli mogu na osnovu različitih ograničavajućih uverenja i predrasuda zabranjivati deci da osećaju ili pokazuju određene emocije.
Na primer:
– Iz dobre namere i pogrešnog uverenja da se dete time ‘štiti’ ili ‘jača’, odrasli mogu govoriti da nema razloga da dete oseća ljutnju, tugu ili strah.
– Nisu odrastali u okruženju prihvatanja i normalizovanja osećanja, i nije im prirodno pokazivanje emocija. Nemaju svest o značaju emocionalne inteligencije.
– Ne znaju kako: svesni su da je važno razvijati emocionalnu inteligenciju i samo su im potrebne opcije, kroz edukaciju i/ili psihoterapiju.
– Svesno odbijaju odgovornost da se bave emotivnim razvojem deteta, bilo kroz nezainteresovanost (‘Ko se bavio mojim emocijama!’) ili iz pozicije borbe moći (‘Zato što ja tako kažem!’).

Posebna kategorija emocionalnih rana na duši deteta: kažnjavanje, etiketiranje i pretnje detetu zbog pokazivanja emocija.
Primer: Vaspitač koji zastrašuje trogodišnjakinju da mama neće doći po nju ako nastavi da plače, ili roditelj koji preti detetu da će ga istući ukoliko ne prestane da plače

Aleksandra Jovanović

Kada se javljaju tikovi kod dece? Tikovi se najčešće mogu primetiti kod dece između tri i pet godina.

Tikovi se razlikuju od stereotipija, koje se javljaju na ranijem uzrastu kod dece.

Tikovi su neželjeni, brzi, iznenadni pokreti, poput treptanja ili grimasa, ili vokalizacije (iskašljavanje, ‘pročišćavanje grla). Turetov sindrom je specifična vrsta tika, gde su prisutni i motorički i fonetski tikovi.

Bolja je prognoza rada na prevazilaženju problema, kada se roditelji jave čim primete promene.

Do 24% dece imaju tranzitne tikove.

Pratite nas i na YouTube kanalu

https://youtu.be/Nc9pSxMQPK0