Kada razumemo šta gubitak znači za dete, možemo se pomeriti od pitanja „Kako da naučim dete da gubi?“ ka podržavajućoj perspektivi: „Šta je detetu potrebno da nauči i razvije kako bi moglo da podnese gubitak?“
Šta da radi sa tim osećanjem“

Da li je detetu potrebno da usvoji dozvole:
„Mogu da pobedim.“
„Mogu da izgubim i da pokušam ponovo.“
„Mogu da učim.“
„Mogu da uživam u igri čak i kada ne pobedim.“

Ponašanje deteta posmatramo kao informaciju o razvojnom zadatku. Učimo ga da može da bude razočarano, da izgubi, da ne bude najbolje i da i dalje ostane sigurno u sebi, povezano sa drugima i da pokuša ponovo.

„Ima osam godina, a plače za svaku sitnicu.“
„Kada mu nešto nije po volji, počne da plače i buni se.“
„Čim mu kažemo ne, kreće plač. Da li  manipuliše?“

Ovo  pitanja mi roditelji često postavljaju kada im je teško da razumeju intenzivne emocionalne reakcije deteta.
Između „dete često plače“ i „dete je emocionalno nezrelo“ ne možemo staviti znak jednakosti. Isto važi i za zaključak da dete „manipuliše“.
Da bismo razumeli ponašanje osmogodišnjaka, potrebno je pogledati šta se nalazi iza plača, koja je njegova funkcija i kako dete inače funkcioniše sa emocijama, frustracijom, granicama i odnosima.

Emocionalna zrelost nije odsustvo plača.

Emocionalna zrelost ne znači da dete nema jake emocije.

Osmogodišnjak može biti tužan, razočaran, ljut, uplašen ili frustriran i zbog toga zaplakati.

Istražila bih na proceni:

Šta dete može da uradi sa tom emocijom?

Može li da je prepozna?

Može li uz pomoć odraslog, da razume šta mu se dogodilo?

Može li da se postepeno smiri i da nakon toga  razgovara?

Da li može li da prihvati granicu i kada mu se ne dopada?

Može li da pronađe drugo rešenje?
Da li može li da se vrati igri, učenju i svakodnevnom funkcionisanju?

To su važni pokazatelji emocionalnog razvoja. Posmatrala bih širu sliku emocionalnog i socijalnog funkcionisanja deteta.

1. Prepoznavanje emocija

Da li dete može da prepozna šta oseća?

Da li ume da razlikuje tugu, ljutnju, strah, razočaranje, stid i frustraciju?

2. Razumevanje šta pokreće emociju

Da li može da poveže događaj i svoju reakciju?

Na primer:

„Naljutio sam se zato što sam izgubio.“

„Tužan sam zato što mama nije dozvolila.“

„Uplašio sam se da ću pogrešiti.“

Ova sposobnost se tokom školskog uzrasta razvija i postaje sve složenija.

3. Regulacija emocija

Da li je detetu potrebna pomoć odraslog?

Koliko dugo traje reakcija?

Da li se intenzitet postepeno smanjuje?

Da li nakon toga može ponovo da razmišlja i razgovara?

4. Tolerancija frustracije

Kako dete reaguje kada nešto nije po njegovom?

Kako podnosi gubitak, čekanje, grešku, neuspeh ili odlaganje želje?

Da li može da kaže:

„Nervozan sam jer nisam uspeo“

umesto da svaki put potpuno odustane, eksplodira ili pređe u bespomoćnost?

5. Fleksibilnost

Može li dete da prihvati drugačiji ishod od onoga koji je želelo?

Može li da pronađe alternativu?

Može li da promeni plan?

6. Regulacija ponašanja

Dete može biti veoma ljuto.

Može plakati.

Može biti razočarano.

I istovremeno učiti da ne udara, ne vređa, ne uništava stvari i ne ugrožava druge.

Cilj nije kontrolisati emociju, već razvijati sposobnost da dete reguliše svoje ponašanje dok emocija postoji.

7. Oporavak nakon emocionalne reakcije

Jedan od važnih pokazatelja je upravo ono što se događa posle plača ili bunta.

Da li dete može da se smiri?

Da li može da prihvati kontakt?

Da li može da razgovara o onome što se dogodilo?

Da li može da popravi odnos?

Da li sledeći put može da upotrebi neki drugačiji način?

Roditelji često koriste reč „manipulacija“ kada primete obrazac:

dete zaplače, roditelj popusti, dete dobije ono što želi.

Kada se takav obrazac ponavlja, dete  može naučiti da je određeno ponašanje efikasan način da utiče na reakciju odraslog.

To ne znači da treba dete označiti kao „manipulativno“.

Korisnije je govoriti o naučenom obrascu ponašanja i njegovoj funkciji.

Zato bih istražila:

Šta dete dobija nakon plača?

Da li dobija pažnju?

Utehu?

Pomoć?

Odlaganje zadatka?

Promenu odluke roditelja?

Izbegavanje neprijatne situacije?

Da li roditelj svaki put odustane od granice?

Ponašanje koje ima određenu posledicu ima veću verovatnoću da se ponovi.

Važno je i obrnuto: dete ne mora svesno da planira da „manipuliše“ roditeljem da bi ponašanje imalo tu funkciju.

Zato je korisno pitati:

„Čemu ovo ponašanje služi?“

Plač može imati različite funkcije.

Isti oblik ponašanja može imati potpuno drugačije značenje kod različite dece.

Dete može plakati zbog:

tuge,

razočaranja,

frustracije,

straha,

anksioznosti,

osećaja nepravde,

stida,

osećaja neuspeha,

potrebe za bliskošću,

preplavljenosti,

teškoće da verbalizuje potrebu,

izbegavanja neprijatnog zahteva,

naučenog obrasca kojim dobija određenu reakciju odraslih.

Potrebna je procena emocionalnog razvoja.

Može li dete da plače i da uči da izrazi emocije na drugačiji način?

Detetu je potrebna dozvola da izrazi emocije na funkcionalan način, kao  i granica.

Poruka može da glasi:

„Možeš da plačeš. Vidim da ti je teško. Tu sam. I ono što smo se dogovorili i dalje važi.“

Ovo je drugačije od:

„Prestani odmah da plačeš.“

Ali i od:

„Dobro, samo nemoj da plačeš, dobićeš ono što želiš.“

U prvom slučaju dete može naučiti da su njegove emocije neprihvatljive.

U drugom može naučiti da je intenzitet emocije način da se granica promeni.

Treća mogućnost je:

prihvatiti emociju, a zadržati granicu.


Dete tako dobija dve važne poruke:

„Moje emocije su prihvaćene.“

i

„Moje emocije ne određuju sva pravila.“

To je važan deo razvoja emocionalne regulacije.

Kada su reakcije veoma intenzivne, učestale i dugotrajne, kada dete teško uspeva da se umiri nakon uznemirenosti, kada teško podnosi razvojno očekivane frustracije i granice, kada postoje značajne teškoće u odnosima sa vršnjacima, školi ili porodici, kada se isti obrazac pojavljuje u različitim sredinama , tada je važno pogledati širi kontekst, a ne samo ponašanje koje roditelju trenutno najviše smeta, uz procenu stručnog lica.

U proceni se mogu koristiti razgovor sa roditeljima i detetom, razvojna anamneza, posmatranje deteta, informacije iz škole i, kada je indikovana, standardizovana procena emocionalne regulacije.

Istražila bih na proceni:
„Šta se događa između deteta i odraslog kada dete zaplače?“

Iz perspektive emocionalne pismenosti važno je pomoći detetu da prepozna, razume i izrazi ono što oseća.

Iz razvojne perspektive važno je imati na umu da osmogodišnjak još razvija kapacitete koji će kasnije postati stabilniji.

Takođe, razumeti da dete koje je preplavljeno ne može uvek odmah da koristi sve ono što kognitivno zna.

Procenila bih kontekst:

Šta je prethodilo plaču?

Šta je dete osećalo?

Šta pokušava da saopšti?

Šta se dešava nakon plača?

Kako roditelji reaguju?

Da li se granica svaki put promeni?

Da li dete ima druge načine da traži pomoć?

Koliko mu je potrebno da se umiri?

Da li može da razgovara kada se smiri?

Kako funkcioniše u školi i sa vršnjacima?

Da li je ovo izolovan obrazac ili se pojavljuje u različitim situacijama?

Ova pitanja daju mnogo više informacija od etikete „nezreo“ ili „manipulativan“.

Emocionalna zrelost nije dete koje ne plače

Jedna od najvažnijih poruka:

Emocionalno zrelo dete nije dete koje nema jake emocije.

To je dete koje postepeno razvija sposobnost da oseća, prepozna, izrazi, reguliše emocije, prihvati podršku, umiri se i pronađe funkcionalniji način da odgovori.