Pitanje uticaja influensera na decu  je povezano sa razvojem kritičkog mišljenja, uključenim roditeljstvom i doživljajem pripadnosti porodici.
Kada roditelji podstiču kritičko promišljanje, aktivno su uključeni u  izbor kvalitetnih sadržaja i aktivnosti, kada su emocije deteta prepoznate, prihvaćene i validirane, kada mu je omogućen prostor za autentično izražavanje sebe, kada u porodici postoji atmosfera prihvatanja i pripadnosti, smanjuje se mogućnost uticaja influensera.

Uticaj YouTubera na decu ne posmatramo  izolovano, već kroz sliku razvoja deteta, relacije privrženosti, emocionalne regulacije, identiteta i socijalnog konteksta. YouTuberi nisu uzrok problema sami po sebi, već pojačivači postojećih razvojnih i relacijskih obrazaca.

Ukoliko je roditeljski stil zahtevan (a nedostaje validacija emocija), ili neuključen i popustljiv (gde nema jasnih zaštitnih granica), dete može tražiti prihvatanje “spolja”.
Influenseri tada mogu postati zamena za emocionalnu dostupnost roditelja.

Koji su rizici ukoliko roditelji ne postave zaštitne granice u pogledu sadržaja koje dete prati?

Deca koja previše vremena provode uz influensere često razvijaju spoljašnji lokus vrednovanja – osećaj da vrede onoliko koliko su viđena, lajkovana ili popularna. Snimanje sebe može postati pokušaj da se dobije kontakt, potvrda i prihvatanje koje možda nedostaje u realnim odnosima. Problem može nastati kada dete ne razvije jasnu sliku o sebi već se oblikuje prema očekivanjima publike.

Deci se često serviraju poruke:
„Vrediš ako si zanimljiv“
„Uspeh dolazi brzo i bez napora“

Takođe, previše takvog sadržaja može dovesti do doživljaja pseudo-intimnosti, gde dete oseća bliskost bez stvarnog odnosa. Ako dete nema dovoljno sigurnih odnosa u realnom svetu, ova vrsta „veze“ može postati dominantna.
Deca imaju osnovne relacione potrebe da budu viđena, prihvaćena i da pripadaju. YouTuberi često zadovoljavaju simbolički deo tih potreba, bez stvarne recipročne relacije. To može stvoriti iluziju bliskosti bez emocionalne sigurnosti, što dugoročno može produbiti osećaj usamljenosti.

YouTube sistem funkcioniše kao snažan mehanizam pozitivne i negativne pažnje  (lajkovi, komentari).
Deca uče da se samopoštovanje gradi spolja, a ne iznutra. Snimanje može postati način da se dobije potvrda: „Postojim jer me gledaju.“

Uticaj zavisi od razvojnog stadijuma, porodičnog konteksta i emocionalne regulacije deteta. Pre razvoja apstraktnog mišljenja, deca su sugestibilna, i bez podrške odraslih, mogu nekritički usvajati vrednosti, obrasce ponašanja i nerealne ideale uspeha, izgleda i popularnosti. Važno je kod dece razvijati mentalizaciju, stvarati sigurnu privrženost i podsticati medijsku pismenost.

1.Mentalizacija je sposobnost deteta da razume sopstvene i tuđe misli, emocije i namere.
Kod dece sa slabije razvijenom mentalizacijom, YouTuberi se doživljavaju doslovno i nekritički. Može se razviti zavisnost od spoljašnje validacije i osećaj praznine kada nema pažnje.
Dete ne prepoznaje da je sadržaj:
– selektovan
– montiran
– komercijalno motivisan.

Razvijena mentalizacija omogućava detetu da kaže: „Ovo je nečija uloga, ne stvarni život.“

2.Deca sa sigurnom privrženošću imaju osećaj da su viđena, vredna i prihvaćena i mogu pogledati sadržaje bez  identifikovanja. Kada postoji nesigurna privrženost,  YouTuberi mogu postati zamenski objekti, izvor potvrde i model za identifikaciju.
Neka deca  se mogu vezati za „publiku“ jer ne doživljavaju stabilnu emocionalnu dostupnost roditelja.

3. Medijska pismenost omogućava detetu da razume ko pravi sadržaj, sa kojom namerom i koje vrednosti promoviše
Pomaže deci da razlikuju stvarnost od virtuelnog.
Bez ove veštine, dete može internalizovati poruke influensera kao univerzalne istine o uspehu, popularnosti i sreći. Roditelji  imaju ključnu ulogu u razvoju medijske pismenosti.

Važan zaštitni faktor nije zabrana YouTube-a, već roditelj koji validira dečje emocije i postavlja zaštitne granice bez postiđivanja.
Takvi postupci roditelja pomažu detetu da digitalni svet integriše u život, umesto da ga koristi kao zamenu za odnos.

U situaciji kada mlađe dete udari starijeg brata ili sestru, u nekim porodicama – roditelji mogu reagovati na način da prebacuju odgovornost za vaspitanje mlađeg deteta, na starije dete.
Ponekad to može biti nesvestan proces.
Neki roditelji su pod uplivom predrasude da su deca još uvek mala i da je prerano da postave granice.

Tada se često mogu čuti rečenice:
‘Tvoja mlađa sestra je samo želela tvoju pažnju.’
‘Posveti joj više vremena i neće te udarati.’
‘On je samo želeo tvoj zagrljaj.’

Nekada su roditelji  uvereni da će time razviti empatiju kod starijeg deteta, dok propuštaju da postave granice mlađem detetu – što može dovesti do normalizacije agresije. Takođe, time se može podsticati rivalitet između dece.

Paradoks je da u ovom slučaju – pozivanjem starijeg deteta da razume agresiju mlađeg deteta, mi zahtevamo od njega da pokaže nešto, što mu nismo ‘dali’. Nismo modelovali empatiju time što bismo, na primer: proverili kako se starije dete oseća, postavili zaštitne granice i učili mlađe dete emocionalnoj regulaciji.

Takođe, postoje i roditelji koji razmišljaju na sledeći način:

🤍Starije dete nije treći roditelj.
🤍Roditelji su odgovorni za vaspitanje dece.
🤍Agresija nije funkcionalan način traženja pažnje.
🤍Nasiljem se ne pokazuje ljubav.
🤍Postavljanje zaštitnih granica je značajno za zdrav razvoj dece.
🤍Normalizacijom agresije mogu se razviti obrasci ponašanja, koji imaju u središtu uverenje da je u redu trpeti agresiju od bliskih osoba.
🤍Bez zdravih granica, kod mlađeg deteta može doći do instrumentalizacije agresije, kao naučenog sredstva kojim se postiže neki cilj.
🤍Starije dete može percipirati da se mlađe dete favorizuje. Posledično, u zavisnosti od roditeljskih stilova i konteksta odrastanja, deca mogu razviti razlicite odbrane. Od povlačenja, doživljaja da ono misle i osećaju nije važno, do gubitka osećaja pripadnosti.

Neka ovaj tekst bude mali doprinos podizanju svesti o tome da se zaštitne granice postavljaju pre, tokom i nakon pojave agresivnih reakcija.

Aleksandra Jovanović

Psiholog

Odrasli mogu na osnovu različitih ograničavajućih uverenja i predrasuda zabranjivati deci da osećaju ili pokazuju određene emocije.
Na primer:
– Iz dobre namere i pogrešnog uverenja da se dete time ‘štiti’ ili ‘jača’, odrasli mogu govoriti da nema razloga da dete oseća ljutnju, tugu ili strah.
– Nisu odrastali u okruženju prihvatanja i normalizovanja osećanja, i nije im prirodno pokazivanje emocija. Nemaju svest o značaju emocionalne inteligencije.
– Ne znaju kako: svesni su da je važno razvijati emocionalnu inteligenciju i samo su im potrebne opcije, kroz edukaciju i/ili psihoterapiju.
– Svesno odbijaju odgovornost da se bave emotivnim razvojem deteta, bilo kroz nezainteresovanost (‘Ko se bavio mojim emocijama!’) ili iz pozicije borbe moći (‘Zato što ja tako kažem!’).

Posebna kategorija emocionalnih rana na duši deteta: kažnjavanje, etiketiranje i pretnje detetu zbog pokazivanja emocija.
Primer: Vaspitač koji zastrašuje trogodišnjakinju da mama neće doći po nju ako nastavi da plače, ili roditelj koji preti detetu da će ga istući ukoliko ne prestane da plače

Aleksandra Jovanović

U praksi ne koristim izraz ‘tantrum.’ Radije učim roditelje kako da pomognu deci da prevaziđu uzroke emocionalnih izliva, npr. kod situacija prestimulisanosti, kako da deca prihvate ograničenja i granice, ili kako roditelji mogu pomoći deci da povećaju prag tolerancije na zdravu frustraciju.

Ove preplavljujuće emocionalne reakcije mogu preći u naučene obrasce ponašanja, ukoliko se nije radilo na prevazilaženju uzroka. Tada ih, kako dete raste možemo primetiti u sličnom ili kompleksnijem ‘ruhu’.

Ključ je raditi na emocionalnoj stabilnosti deteta kroz:
– Učenje o emocionalnoj regulaciji,
– Učenje o emocionalnoj inteligenciji,
– Rad na prihvatanju ograničenja i granica,
– Rad na podizanju praga tolerancije na frustraciju.

Više o ovoj temi u narednom audio klipu:

Kada se javljaju tikovi kod dece? Tikovi se najčešće mogu primetiti kod dece između tri i pet godina.

Tikovi se razlikuju od stereotipija, koje se javljaju na ranijem uzrastu kod dece.

Tikovi su neželjeni, brzi, iznenadni pokreti, poput treptanja ili grimasa, ili vokalizacije (iskašljavanje, ‘pročišćavanje grla). Turetov sindrom je specifična vrsta tika, gde su prisutni i motorički i fonetski tikovi.

Bolja je prognoza rada na prevazilaženju problema, kada se roditelji jave čim primete promene.

Do 24% dece imaju tranzitne tikove.

Pratite nas i na YouTube kanalu

https://youtu.be/Nc9pSxMQPK0

Za individualne sesije sa decom ili odraslima, kao i roditeljske konsultacije, pišite nam na: rdpmodel@gmail.com

Zazivanje individualnih sesija sa decom ili odraslima na: rdpmodel@gmail.com

Uživajte u deljenju sa dragim osobama 💚 Kliknite na link ispod:

https://invite.viber.com/?g2=AQA9XGAweIqu1E45tZ0R5O%2B%2F5JwwRGa9L9ooPyRlH3L1GQxRnpgFRasIBOalEClc