Pitanje uticaja influensera na decu  je povezano sa razvojem kritičkog mišljenja, uključenim roditeljstvom i doživljajem pripadnosti porodici.
Kada roditelji podstiču kritičko promišljanje, aktivno su uključeni u  izbor kvalitetnih sadržaja i aktivnosti, kada su emocije deteta prepoznate, prihvaćene i validirane, kada mu je omogućen prostor za autentično izražavanje sebe, kada u porodici postoji atmosfera prihvatanja i pripadnosti, smanjuje se mogućnost uticaja influensera.

Uticaj YouTubera na decu ne posmatramo  izolovano, već kroz sliku razvoja deteta, relacije privrženosti, emocionalne regulacije, identiteta i socijalnog konteksta. YouTuberi nisu uzrok problema sami po sebi, već pojačivači postojećih razvojnih i relacijskih obrazaca.

Ukoliko je roditeljski stil zahtevan (a nedostaje validacija emocija), ili neuključen i popustljiv (gde nema jasnih zaštitnih granica), dete može tražiti prihvatanje “spolja”.
Influenseri tada mogu postati zamena za emocionalnu dostupnost roditelja.

Koji su rizici ukoliko roditelji ne postave zaštitne granice u pogledu sadržaja koje dete prati?

Deca koja previše vremena provode uz influensere često razvijaju spoljašnji lokus vrednovanja – osećaj da vrede onoliko koliko su viđena, lajkovana ili popularna. Snimanje sebe može postati pokušaj da se dobije kontakt, potvrda i prihvatanje koje možda nedostaje u realnim odnosima. Problem može nastati kada dete ne razvije jasnu sliku o sebi već se oblikuje prema očekivanjima publike.

Deci se često serviraju poruke:
„Vrediš ako si zanimljiv“
„Uspeh dolazi brzo i bez napora“

Takođe, previše takvog sadržaja može dovesti do doživljaja pseudo-intimnosti, gde dete oseća bliskost bez stvarnog odnosa. Ako dete nema dovoljno sigurnih odnosa u realnom svetu, ova vrsta „veze“ može postati dominantna.
Deca imaju osnovne relacione potrebe da budu viđena, prihvaćena i da pripadaju. YouTuberi često zadovoljavaju simbolički deo tih potreba, bez stvarne recipročne relacije. To može stvoriti iluziju bliskosti bez emocionalne sigurnosti, što dugoročno može produbiti osećaj usamljenosti.

YouTube sistem funkcioniše kao snažan mehanizam pozitivne i negativne pažnje  (lajkovi, komentari).
Deca uče da se samopoštovanje gradi spolja, a ne iznutra. Snimanje može postati način da se dobije potvrda: „Postojim jer me gledaju.“

Uticaj zavisi od razvojnog stadijuma, porodičnog konteksta i emocionalne regulacije deteta. Pre razvoja apstraktnog mišljenja, deca su sugestibilna, i bez podrške odraslih, mogu nekritički usvajati vrednosti, obrasce ponašanja i nerealne ideale uspeha, izgleda i popularnosti. Važno je kod dece razvijati mentalizaciju, stvarati sigurnu privrženost i podsticati medijsku pismenost.

1.Mentalizacija je sposobnost deteta da razume sopstvene i tuđe misli, emocije i namere.
Kod dece sa slabije razvijenom mentalizacijom, YouTuberi se doživljavaju doslovno i nekritički. Može se razviti zavisnost od spoljašnje validacije i osećaj praznine kada nema pažnje.
Dete ne prepoznaje da je sadržaj:
– selektovan
– montiran
– komercijalno motivisan.

Razvijena mentalizacija omogućava detetu da kaže: „Ovo je nečija uloga, ne stvarni život.“

2.Deca sa sigurnom privrženošću imaju osećaj da su viđena, vredna i prihvaćena i mogu pogledati sadržaje bez  identifikovanja. Kada postoji nesigurna privrženost,  YouTuberi mogu postati zamenski objekti, izvor potvrde i model za identifikaciju.
Neka deca  se mogu vezati za „publiku“ jer ne doživljavaju stabilnu emocionalnu dostupnost roditelja.

3. Medijska pismenost omogućava detetu da razume ko pravi sadržaj, sa kojom namerom i koje vrednosti promoviše
Pomaže deci da razlikuju stvarnost od virtuelnog.
Bez ove veštine, dete može internalizovati poruke influensera kao univerzalne istine o uspehu, popularnosti i sreći. Roditelji  imaju ključnu ulogu u razvoju medijske pismenosti.

Važan zaštitni faktor nije zabrana YouTube-a, već roditelj koji validira dečje emocije i postavlja zaštitne granice bez postiđivanja.
Takvi postupci roditelja pomažu detetu da digitalni svet integriše u život, umesto da ga koristi kao zamenu za odnos.