U situaciji kada mlađe dete udari starijeg brata ili sestru, u nekim porodicama – roditelji mogu reagovati na način da prebacuju odgovornost za vaspitanje mlađeg deteta, na starije dete.
Ponekad to može biti nesvestan proces.
Neki roditelji su pod uplivom predrasude da su deca još uvek mala i da je prerano da postave granice.

Tada se često mogu čuti rečenice:
‘Tvoja mlađa sestra je samo želela tvoju pažnju.’
‘Posveti joj više vremena i neće te udarati.’
‘On je samo želeo tvoj zagrljaj.’

Nekada su roditelji  uvereni da će time razviti empatiju kod starijeg deteta, dok propuštaju da postave granice mlađem detetu – što može dovesti do normalizacije agresije. Takođe, time se može podsticati rivalitet između dece.

Paradoks je da u ovom slučaju – pozivanjem starijeg deteta da razume agresiju mlađeg deteta, mi zahtevamo od njega da pokaže nešto, što mu nismo ‘dali’. Nismo modelovali empatiju time što bismo, na primer: proverili kako se starije dete oseća, postavili zaštitne granice i učili mlađe dete emocionalnoj regulaciji.

Takođe, postoje i roditelji koji razmišljaju na sledeći način:

🤍Starije dete nije treći roditelj.
🤍Roditelji su odgovorni za vaspitanje dece.
🤍Agresija nije funkcionalan način traženja pažnje.
🤍Nasiljem se ne pokazuje ljubav.
🤍Postavljanje zaštitnih granica je značajno za zdrav razvoj dece.
🤍Normalizacijom agresije mogu se razviti obrasci ponašanja, koji imaju u središtu uverenje da je u redu trpeti agresiju od bliskih osoba.
🤍Bez zdravih granica, kod mlađeg deteta može doći do instrumentalizacije agresije, kao naučenog sredstva kojim se postiže neki cilj.
🤍Starije dete može percipirati da se mlađe dete favorizuje. Posledično, u zavisnosti od roditeljskih stilova i konteksta odrastanja, deca mogu razviti razlicite odbrane. Od povlačenja, doživljaja da ono misle i osećaju nije važno, do gubitka osećaja pripadnosti.

Neka ovaj tekst bude mali doprinos podizanju svesti o tome da se zaštitne granice postavljaju pre, tokom i nakon pojave agresivnih reakcija.

Aleksandra Jovanović

Psiholog