Odrasli mogu na osnovu različitih ograničavajućih uverenja i predrasuda zabranjivati deci da osećaju ili pokazuju određene emocije.
Na primer:
– Iz dobre namere i pogrešnog uverenja da se dete time ‘štiti’ ili ‘jača’, odrasli mogu govoriti da nema razloga da dete oseća ljutnju, tugu ili strah.
– Nisu odrastali u okruženju prihvatanja i normalizovanja osećanja, i nije im prirodno pokazivanje emocija. Nemaju svest o značaju emocionalne inteligencije.
– Ne znaju kako: svesni su da je važno razvijati emocionalnu inteligenciju i samo su im potrebne opcije, kroz edukaciju i/ili psihoterapiju.
– Svesno odbijaju odgovornost da se bave emotivnim razvojem deteta, bilo kroz nezainteresovanost (‘Ko se bavio mojim emocijama!’) ili iz pozicije borbe moći (‘Zato što ja tako kažem!’).

Posebna kategorija emocionalnih rana na duši deteta: kažnjavanje, etiketiranje i pretnje detetu zbog pokazivanja emocija.
Primer: Vaspitač koji zastrašuje trogodišnjakinju da mama neće doći po nju ako nastavi da plače, ili roditelj koji preti detetu da će ga istući ukoliko ne prestane da plače

Aleksandra Jovanović